Zašto vaše lice izgleda čudno na fotografijama

Nije do vas, već do fizike.

Ako ste imalo poput mene, verovatno ste doživeli sledeće: vidite svoju fotografiju – možda čak snimljenu onog dana kada ste pre izlaska iz kuće mislili da izgledate sasvim dobro – i odjednom imate osećaj kao da vas je sopstveno lice izdalo.

Kod mene je to obično neka kombinacija sledećeg: jedno oko zažmureno zbog sunca, osmeh koji se nekako uvek pretvori u neprirodnu grimasu i brada koja kao da se umnožava uprkos mom najboljem “strateškom selfi” uglu.

To ne mogu biti ja, pomislim.

Ali jesam.

Dakle, ako sam ja i ono relativno pristojno lice koje vidim u ogledalu, ali i ona krajnje nesrećna verzija sa fotografije, kojoj verziji treba da verujem? Koja je stvarna? Zašto na fotografijama izgledamo toliko drugačije nego u ogledalu – i koja verzija je zapravo bliža stvarnosti?

“Imamo tendenciju da volimo stvari koje su nam poznate”, kaže za Popular Science dr Nikolas Epli, stručnjak za bihevioralne nauke sa Poslovne škole Booth Univerziteta u Čikagu. “Ako sebe redovno posmatrate kao odraz u ogledalu, vremenom ćete početi više da volite upravo tu verziju svog izgleda.”

Lice koje poznajete nije isto lice koje vide drugi

Deo odgovora krije se u jednostavnoj fizici. Ogledalo prikazuje obrnuti odraz vašeg lica, dok fotografija to ne čini. Gotovo svačije lice ima određenu, često veoma blagu asimetriju: jedno oko može biti malo više postavljeno, dok se jedna strana usana može savijati nešto drugačije od druge. Glumci ponekad govore o tome da imaju svoju “bolju stranu”, a verovatno u tome ima i nešto istine. Kada se gledate u ogledalu, tu asimetriju vidite obrnuto, iz dana u dan, hiljadama puta tokom života.

Ali zašto nam obrnuta slika vremenom počinje da deluje “ispravnije” od one stvarne?

Psiholozi ovaj fenomen nazivaju “efektom puke izloženosti”. Reč je o ideji da, što smo nečemu češće izloženi, to imamo veću tendenciju da nam se to dopada, jednostavno zato što nam postaje poznato.

“Imamo tendenciju da volimo stvari koje su nam poznate”, objašnjava dr Nikolas Epli. “Ako sebe redovno gledate kao odraz u ogledalu, vremenom ćete početi više da volite upravo tu sliku sebe.”

Lice koje poznajete nije isto lice koje vide drugi

Deo odgovora ponovo se svodi na jednostavnu fiziku. Ogledalo prikazuje obrnuti odraz vašeg lica, dok fotografija prikazuje drugačiju perspektivu. Gotovo svako lice ima određeni stepen asimetrije – jedno oko može biti postavljeno malo više, a jedna strana usana može imati nešto drugačiji oblik.

Zbog toga se često govori i o “boljoj strani” lica. Kada se svakodnevno gledate u ogledalu, navikavate se upravo na obrnutu verziju tih sitnih asimetrija. To je lice koje ste tokom života videli nebrojeno puta.

Zato, kada na fotografiji odjednom ugledate lice iz drugačije perspektive, ono može delovati neobično, pa čak i “pogrešno”, iako je reč o istom licu.

Upravo tu ponovo dolazi do izražaja “efekat puke izloženosti”. Što češće nešto vidimo, to nam postaje poznatije, a samim tim često i prijatnije. Zato odraz koji svakodnevno gledamo u ogledalu može delovati prirodnije od fotografije koju drugi ljudi vide kao sasvim normalnu.

“U proseku, ljudi su imali tendenciju da izaberu lice koje je bilo privlačnije od njihovog stvarnog lica”, kaže Epli.

Međutim, Epli upozorava da ovaj rezultat ne treba preuveličavati. “Postoje i druga moguća tumačenja koja nismo direktno testirali”, kaže on. Dodaje da su učesnici fotografisani sa neutralnim izrazom lica u laboratorijskim uslovima, što svakako nije način na koji većina nas izgleda kada se svakodnevno pogleda u ogledalo ili kameru telefona.

“Možda se na svojim fotografijama više osmehujete”, kaže Epli, “pa takva fotografija ostavlja pozitivniji utisak od one koju smo mi napravili ljudima u laboratoriji.”

Istraživanje koje je sprovela Cazzato otišlo je još korak dalje. Njen tim je kombinovao lica učesnika sa fotografijama nepoznatih žena koje su bile podvrgnute estetskim korekcijama, konkretno filerima za usne i obraze, a zatim su od učesnika tražili da prepoznaju koje lice je njihovo.

“Otkrili smo da su tokom kratkog posmatranja učesnici nastavili da prepoznaju određeno lice kao svoje čak i kada je ono sadržalo značajnu količinu karakteristika drugog lica”, kaže ona. “To ne pokazuje da svako od nas u glavi ima lepšu sliku sebe. Rezultati šire ukazuju na to da su naše mentalne predstave sopstvenog lica fleksibilne i da mogu da usvoje pozitivno vrednovane karakteristike drugih lica, naročito tokom brzih i manje promišljenih procena.”

Usklađivanje lica koje poznajemo iz ogledala sa licem koje svi drugi vide može biti prilično neprijatno iskustvo, ali Epli kaže da u svemu tome postoji i dobra strana. Ljudima koji vas poznaju, ta obrnuta slika vašeg lica koja vama možda izgleda užasno zapravo je jednako poznata – a možda i jednako privlačna – kao što je vama poznat sopstveni odraz u ogledalu.

“Možda vam se ta slika ne dopada”, kaže on, “ali ako vas drugi ljudi stalno tako vide, verovatno im se ona dopada više nego vama. U tome ima neke utehe.”

Izvor/ Saznaj više: popsci.com