Nemaju svi unutrašnji monolog

Vaš unutrašnji glas možda nije toliko stalan koliko mislite, već više liči na svetlo u frižideru koje se upali tek kada pogledate.

Kada sam počela da istražujem ovu temu, pretpostavljala sam da pišem o drugim ljudima, o onim zanimljivim izuzecima koji navodno nemaju unutrašnji monolog, odnosno iskustvo aktivnog izgovaranja reči u mislima kao neke vrste privatnog pripovedanja sopstvenog života.

A onda sam se putem Zooma povezala sa dr Raselom Herlbertom, psihologom sa Univerziteta Nevada u Las Vegasu, koji već 50 godina proučava unutrašnje doživljaje, i negde u prvih deset minuta počela sam da se pitam, šta ako zapravo pričam o sebi? Da li ja stvarno ceo dan razmišljam u potpunim rečenicama, ili su rečenice samo alat za kojim posežem kada treba nekome nešto da objasnim? I koliko iko od nas uopšte zna da napravi tu razliku?

„U suštini svi, ili gotovo svi, misle da stalno imaju unutrašnji govor”, kaže Herlbert. „Zato moramo da krenemo od činjenice da ljudi ne poznaju sopstveni unutrašnji doživljaj.”

„Pogrešna introspekcija iz fotelje”

Kada naučnici govore o unutrašnjem monologu, ili o onome što Herlbert naziva „unutrašnjim govorenjem”, misle na iskustvo stvarnog oblikovanja reči u umu, jednu za drugom, kao da ih izgovarate naglas. Nije reč o nejasnom verbalnom osećaju misli, već o aktivnom doživljaju nizanja reči u sebi.

Herlbert kaže da ne postoje pouzdani podaci o tome koliko ljudi ima unutrašnji monolog, niti koliko često tako razmišljamo. Taj udeo, prema njegovim rečima, kreće se „od nula do sto odsto i svuda između”.

Ovu pojavu je teško pratiti delom i zato što se ceo proces tvrdoglavo odvija samo u nama. Alati poput upitnika mogu biti problematični, objašnjava Herlbert, jer navode ispitanika da svoje misli izrazi rečima. Naknadnim dodavanjem reči mislima, osoba može pogrešno da poveruje da ih je upravo tako i doživela.

Herlbert tvrdi da uverenje da stalno mislimo u rečima potiče od onoga što on naziva „pogrešnom introspekcijom iz fotelje”. Kada sebe upitate „O čemu sada razmišljam?”, sama verbalna priroda pitanja podstiče vas da odgovor potražite u rečima.

Na taj način veoma lako postajemo nepouzdani pripovedači sopstvenog pripovedanja.

„To je kao svetlo u frižideru”, kaže Herlbert. „Kada otvorite vrata, svetlo je upaljeno. To ne znači da je svetlo upaljeno sve vreme.”

Pejdžer za mozak?

Kako bi u svojim istraživanjima izbegao problem sa upitnicima, Herlbert koristi izrazito neverbalan i pomalo staromodan pristup, skromni pejdžer. Prati pojedinačne učesnike dok obavljaju svakodnevne stvari, kupuju namirnice, putuju na posao ili odsutno bulje u televizor. Kada se pejdžer oglasi u nasumičnim razmacima, oni zastanu i zabeleže šta se tačno dešavalo u njihovom unutrašnjem doživljaju u tom trenutku. Bez verbalnog podsticaja i bez dodavanja reči iskustvu. Samo beleženje onoga što je zaista bilo tu.

Postupak oduzima mnogo vremena. Herlbert sa svakim ispitanikom provede oko 10 sati pre nego što postane siguran u rezultate. To je jedan od razloga zašto je prikupljanje podataka u velikom obimu teško.

„Biće nam potrebna dva ili tri sata da shvatite kako da dobro opišete to iskustvo”, kaže on. „Ali kada to savladate, možete reći ili ‚govorio sam’ ili ‚nisam’.”

Na osnovu obrazaca koje je uočio tokom decenija prikupljanja ovih uzoraka, Herlbert kaže da većina ljudi ponekad govori u sebi, oblikujući reči i rečenice u mislima, ali ne toliko često koliko možda pretpostavljaju.

„Ako sve uzorke stavimo u jedan lonac, otprilike četvrtina njih uključivaće unutrašnje govorenje”, kaže on. „Što znači da tri četvrtine ne uključuje.”

Ali od čega se onda sastoji misao, ako ne od reči? Ispostavlja se da je unutrašnji monolog samo jedan od mnogih načina na koje doživljavamo misli, navodi Herlbert. Neki ljudi razmišljaju pretežno u vizuelnim slikama, emocijama ili čulnoj svesnosti, na primer kada usred razgovora primete boju nečije košulje, iako to nema nikakve veze sa temom.

Herlbert naglašava da nijedan način razmišljanja nije bolji ili poželjniji od drugih, svaki ima svoje prednosti i mane. Njegovo istraživanje obuhvatilo je čak i unutrašnji svet nekih od najiskusnijih meditanata na svetu. Kao što biste možda i očekivali, njihove misli nisu naročito rečite.

„Njihovo iskustvo se pretežno odvija u onome što nazivam čulnom svesnošću”, kaže on, „dakle ne u rečima.”

Zanimljivo je da ovi meditanti Herlbertov pejdžer vide kao koristan alat za razvijanje veštine meditacije, nešto poput prenosivog zen gonga.

Izgubljeno u prevodu

Kako se onda Herlbertova zapažanja o unutrašnjem monologu uklapaju u popularni pojam pozitivnog ili negativnog razgovora sa sobom, unutrašnje navike da sebe ohrabrujemo ili kritikujemo? Oba pojma polaze od pretpostavke da se nezdrava samokritika može preispitati ili izmeniti rečima.

Takvo shvatanje iznedrilo je čitavu industriju afirmacija i tehnika kognitivnog preoblikovanja misli, ali ono možda ne odgovara svima. Ako neki ljudi uopšte ne doživljavaju misli kroz reči, negativnost do njih može stizati putevima koji nemaju nikakve veze sa jezikom. To znači da bi verbalni alati kod nekih mogli da deluju na pogrešnom nivou.

„Neki ljudi zaista sebi govore ‚Ti si užasna osoba’ ili ‚Debeo si'”, kaže Herlbert. „Imaju negativne misli izražene rečima. Ali drugi mogu da koriste negativne slike ili negativna osećanja da bi izrazili takvu samokritiku.”

Koji god pristup preoblikovanju misli da izaberete, Herlbert smatra da je jasnije razumevanje sopstvenih unutrašnjih procesa uglavnom veoma korisno.

„Imati vrlo verno viđenje sopstvenog unutrašnjeg doživljaja verovatno je dobra ideja”, kaže Herlbert. „Na primer, ako ste skloni besu, bilo bi zdravo da osetite kako bes raste još u njegovom podnožju, a ne tek na vrhuncu.” Drugim rečima, bolje je rano prepoznati bes, depresiju ili anksioznost i pozabaviti se njima, nego se iznenada naći usred njihovog punog naleta.

Ili, kako bi rekli u Delfima, upoznaj samog sebe.

Izvor/ Saznaj više: popsci.com