Radost pisanja

• Pisanje je izazovno, a taj trud je težak, ali i dragocen.
• Veštačka inteligencija ima svoju primenu, ali bi trebalo prvo da se posvetimo sopstvenom radu.
• Jedan dobar način korišćenja veštačke inteligencije može biti kao sparing partnera koji pomaže da se ideje provere.

Pre neki dan počeo sam da pišem rad. Postavio sam plan za priču i krenuo da sklapam uvod. Tu i tamo bih naleteo na prepreku, mučio se da nađem pravi izraz za ideje koje su mi lebdele u glavi, zastajao, ustajao i šetao po sobi, pa ponovo počinjao, da bih na kraju sve spakovao za sledeći put kada sednem da pišem.

U jednom trenutku sinulo mi je da ovo volim. Zabavno mi je. Postoji radost u izazovnom procesu pisanja.

Nisam protiv veštačke inteligencije. Koristio sam je u razne svrhe. Moram ipak da kažem da sam protiv krađe tuđeg rada radi pravljenja modela veštačke inteligencije, bilo da je reč o pisanim delima ili vizuelnoj umetnosti. Biću i jedan od onih koji imaju koristi od uspešne tužbe protiv kompanije Anthropic, koja je iskoristila moju knjigu Out of My Skull, napisanu zajedno sa Džonom Istvudom.

Ipak, mislim da nešto gubimo ako velikim jezičkim modelima prepustimo zadatke koje bismo mogli sami da obavimo.

Loše strane korišćenja veštačke inteligencije

Prvo, postajemo dosadniji. O tome sam već pisao. Veliki jezički modeli su algoritmi za predviđanje koji stalno traže podatke. Upravo zbog te prirode predviđanja oni u svaku rečenicu ubacuju najverovatniju reč. Kako su nedavno istakli Mark Bileke i Vanja Volf, to će u suštini biti povratak ka proseku, pa ćemo svi početi da zvučimo isto. Zamislite da se to desi književnosti i da svi romani zvuče kao da ih je napisao Den Braun. Možete izabrati i nekog autora koji vam je draži, a da budem jasan, nikada nisam pročitao nijednu knjigu Dena Brauna, ali ideja je ista. Čitanje bi postalo prilično dosadno kada bi vam na raspolaganju bile samo knjige Stivena Kinga, a ja obožavam Kingova dela.

Drugo, kada pisanje prepustimo veštačkoj inteligenciji, odričemo se radosti truda. Kognitivni naučnici uglavnom smatraju da, kada su sve ostale okolnosti iste, težimo da izbegnemo napor, čak i napor u razmišljanju. Drugim rečima, mi smo kognitivne škrtice. To ima mnogo biološkog smisla, jer resursi koji su nam potrebni za funkcionisanje, poput glukoze i kiseonika, nisu neograničeni, pa bi trebalo da ih čuvamo, a izbegavanje zahtevnijih zadataka je jedan od načina da to uradimo.

Majkl Incliht je, međutim, nedavno predložio drugačije objašnjenje napora, po kome može biti prijatno raditi nešto što zahteva trud. Možda je to zato što na kraju procesa imamo osećaj postignuća. U suštini, nema zadovoljstva bez malo bola. Setim se tetovaža. Šare koje odlučimo da ostavimo na koži volimo ne samo zbog izgleda i ličnog značenja, već i zato što smo preživeli mučenje koje smo sami sebi priredili da bismo ih dobili.

Incliht ide i korak dalje. Ponekad nešto biramo baš zato što je teško. Unapred znamo da će ono što smo izabrali biti naporno. Ali svejedno to radimo, jer cenimo trud. Možda nešto govori o nama to što možemo da istrajemo.

Treće, ako dozvolimo da nam veštačka inteligencija bude jedini alat za pisanje, odričemo se odgovornosti za razvoj sopstvenih veština i sopstvenog glasa. Ovo je slično primedbi da svi počinjemo da zvučimo isto i postajemo smrtno dosadni za čitanje. To je druga strana iste medalje.

Većina nas koja je slušala uvodne časove psihologije zna za magični broj sedam plus minus dva, odnosno Milerov zakon. To je navodno količina informacija koju možemo da zadržimo u glavi kratko vreme, odnosno kapacitet kratkoročnog ili radnog pamćenja. Ali vredi pročitati uvodni pasus originalnog rada Džordža A. Milera. On opisuje kako je paranoičan, kako ga neprestano proganja jedan broj, i priziva moguće teorije zavere koje bi objasnile zašto ga sedmica prati i viri iz svakog ugla podataka koje ikada pogleda. Briljantno je, neobično, duhovito, zanimljivo i u suštini Milerov glas. Usput rečeno, mislim da smo postali manje trpeljivi prema ovakvom šaljivom pristupu u naučnom pisanju, i da smo zbog toga na gubitku.

Ako dozvolimo da veštačka inteligencija i veliki jezički modeli pišu umesto nas, male su šanse da ćemo pronaći sopstveni, jedinstveni glas. Novija istraživanja čak ukazuju na to da korišćenje veštačke inteligencije za pisanje dovodi do toga da u svom govoru počinjemo da koristimo fraze i pomodne reči koje ona voli. Ne samo da počinjemo da zvučimo isto, već počinjemo da zvučimo kao veštačka inteligencija, i to bi trebalo da nas uznemiri.

Ostaje pitanje šta da radimo. S obzirom na to koliko su veliki jezički modeli rasprostranjeni i koliko lako se i studenti i nastavnici oslanjaju na njih, delovalo bi smešno predložiti da ih se odreknemo. Duh je odavno izašao iz boce, a prema nekim preterivanjima ima dobre šanse da nas uništi u narednoj deceniji.

Bolji načini korišćenja veštačke inteligencije u pisanju

Moj prvi predlog bio bi da prestanemo da izbegavamo bol. Sve što vredi zahteva trud, ne samo pisanje. Naši odnosi, hobiji, pa čak i svakodnevne stvari poput bašte i brige o kućnim ljubimcima. Sve to zahteva trud i sve je vredno. Izražavanje sopstvenih ideja bez spoljne pomoći ima ogromnu vrednost. Primorava vas da ideje u glavi iskristališete, a dok se reči slažu na stranici, ponekad haotično, ponekad bolno sporo, morate i da preispitate to što ste iskristalisali. Proveravate da li ste poentu pogodili kako treba, da li će biti shvaćena onako kako želite i kako će je drugi osporiti.

Drugo, svakako koristite veštačku inteligenciju da biste uglačali tekst. Moja gramatika nije uzorna, a ovaj tekst je verovatno odličan primer za to. Imam kolege kojima je engleski drugi jezik, a koje mnogo bolje od mene vladaju pravilima o rastavljenom infinitivu. Naročito naučnicima kojima engleski nije maternji jezik, veliki jezički modeli mogu biti od posebne pomoći. Ipak, smatram da proces treba da počne od naših sopstvenih, ljudskih ideja, koliko god napora zahtevalo da se one razviju i izraze.

U suštini, pisanje je deljenje ideja. Kada ih zapišete i podelite, ideje više ne pripadaju vama. Tu su da bi svet o njima raspravljao, rastavljao ih i upijao u sopstveno razmišljanje. Jedan nedavno predložen način korišćenja veštačke inteligencije u ovom kontekstu deluje mi posebno korisno. U nedavnom tekstu u časopisu Nature, Mark Šmit je predložio da se veliki jezički modeli koriste kao sparing partneri. Iznesite svoje ideje i argumente i zatražite od Clauda da dokaže da niste u pravu. I dalje verujem da iz razgovora licem u lice dobijamo mnogo toga što četbotovi nikada ne mogu da zamene. Ali ovo mi deluje kao razumna upotreba tog alata.

Pored toga što bi trebalo da prestanemo da izbegavamo muku pisanja, rekao bih i da treba da prigrlimo njegovu radost. Meni je uzbudljivo da se upustim u težak posao stavljanja misli na papir. Ali možda sam to samo ja.

Izvor/ Saznaj više: psychologytoday.com