Pogled na Leskovac sa buduće „Toskane“ (foto i video priča)

Iako je kupovina vinogorja predzeća Planataže i zakup dodatnog koje je takođe držalo ovo preduzeće, izazvalo buru u leskovačkoj pa i srpskoj javnosti, danas pogled na taj ogroman potez oduzima dah.

Umesto zaraslog vinogorja, kojeg smo s tugom gledali dve decenije, umesto korova i izraslog šiblja i šume usred sortnih sasušenih loza, ovde su sada nepregledni nizovi statbljika vinove loze koje jednim pogledom ne mogu da se obuhvate, a pored kojih nema ni vlat trave.

Pogled sa najviše kote na Leskovac je neverovatan. Jer odozgo grad na Veternici izgleda beo, a iznad njega Babička gora sa snegom na najvišim vrhovima.

A gore na površini od oko 500 hektara vazduh kao na planini, kao da nismo samo par kilometara od smoga kojeg Leskovac nikako da se reši. I tu shvatamo zašto se taj otrov ugnezdio tamo gde je nekada bila leska.

To mesto, prvobitno selo, a sada peti po veličini grad u Srbiji, okruženo je planinskim visovima i masivima. Nema, kažu stručni ljudi u pratnji gradonačelnika Leskovca, čiji smo gosti bili, više ni nekadašnjih „ruža vetrova“, oslabile, a pričaju i o globalnom zagrevanju.

Idemo automobilima novim atarskim putem. Po neko putničko vozilo nas pretekne ili ide u susret. To su vikendaši na rubu vinogorja, koji su u međuvremenu obnovili svoje vikendnice, kako ćemo videti kasnije.

Vinogorje je ograđeno metalnom ogradom, bar nam se čini da je metal, u daljini radnici sagnuti iznad sadnica, koje su već izbacile prve listove.

„Biće to leskovačka i srpska Toskana za tri godine jer je vinogorje Planateže i u onoj bivšoj Jugoslaviji bilo najveće, a sorte grožđa najkvalitetnije“, objašnjava naš domaćin iako smo uvereni da i on zna da se tim imenom krase mnogi srpski gradovi. No, mi Leskovčnai volimo da naše bude najbolje.

Ono malo jezerce ispod najviše kote očišćeno i umiveno, vrbe potkresane, a novi vlasnik nije, pretpostavlajmo, hteo da ga okruži vinogorejem već je okolo posejao pšenicu.

Dugačak i krivudav put kojim obilazimo potez od 500 hektara pod vinovim lozom je gradsko vlasništvo, što znači slobodan za izletnike i znatiželjnike, jezero neograđeno, kako bi mu se bez prepreka prišlo, a do ove bajkovite priče stiže se za pola sata od Leskovca, automobilom, naravno.

Još ako bi se ovde napravio neki ugostiteljski objekat, da se predahne, da se oči napune lepotom s vidika, a pluća napune čistim vazduhom, bila bi to zamena za izletište Pašina česma, tamo gde više niko ne zalazi jer su podignuti kompleksi urasli u korov.

Vlasnik vinogorja iznad Donjeg Stopanja kod Leskovca, kako smo ranije pisali, je Milenijum tim, ili se vezuje za ovu beogradsku firmu. Ovde je posao našlo oko 150 radnika, a u sezoni branja grožđa biće ih, tvrde tri puta više.

Naša priča ovoga puta nema za cilj da postavlja pitanja – kako i zašto, već da ukaže na lepotu.

Izvor: JuGmedia