Kad te sreća pogleda dok mešaš malter ili – nikada ne gubiti nadu – Leskovački.Press

San Vade Stojilkovića iz sela Zlokućane kod Leskovca bio je da najpre upiše Medicinsku školu u gradu na Veternici gde se školuju skoro sve odlikaši. Završio je srednju školu kao od šale i upisao Višu strukovnu školu u Nišu.

Novca kod kuće nije bilo dovoljno, pa je pravio prekide i odlazio s ocem u Beograd da po ceo dan nadniči na građevinama. Ipak je diplomirao, ali posla nije bilo u struci. Pisao je molbe, konkurisao, no sve su ostale bez odgovora.

“Za to vreme sam pomagao roditeljima na poljoprivredi, a sa ocem nadničio na građevini. Nije mi bilo teško, svaki posao ima neku svoju draž, sa svakim poslom obogaćuješ sebe. Prosto, nisam hteo da mračim, da kukam”, priča ovaj dvadesetpetogodišnji mladić.

Prijavljivao se on i na konkurse Ministarstva zdravlja, ali nije “prolazio”.

“Jedan dan mi javlja devojka moga brata da me je prijavila na konkurs. Primio sam k znanju i nastavio da mešam malter”.

Bila je to 2019.godina kada se u Ministarstvu zdravlja konačno shvatilo da u zdravstvu nema ko da radi.

“Jedan telefonski poziv iz tog ministarstva mi je nešto kasnije iz korena promenio život. ‘Primljeni ste’, čuo sam glas preko mobilnog telefona. ‘Sutra dođite da potpišete ugovor’. Kao da me je grom pogodio. Mislim da sam tog momenta jedva disao. Nešto kasnije, kada su se i roditelji izradovali, počeo sam da sumnjam da se neko, možda, nije našalio sa mnom. Međutim, do večeri sam sa istog broja dobio još dva poziva. Sutradan sam sa velikim brojem mladih potpisao ugovor”, priseća se.

Sada radi u Opštoj bolnici Leskovac na Odeljenju neonatologije kao viši strukovni tehničar, a jesenas je, opet sam sebe finansirajući, upisao Specijalističke strukovne studije na Medicinskom fakultetu u Nišu.

“Od 9 ispita sam položio 8 u januarskom roku, a na 9-i nisam mogao zbog poklapanja termina. Ipak, vredelo je zato što sam taj ispit položio kasnije desetkom, a reč je o predmetu – infektivne bolesti sa negom”, objašnjava.

Posao koji radi voli i posvećen mu je, tvrdi, jer je to “najlepši posao na svetu”, a njegovim vršnjacima poručuje da se nikada ne predaju.

“Moji roditelji su poljoprivrednici i nigde nisu imali bilo kakvu vezu. Sam sam se trudio, ali imao sam ogromnu veru jer je život čudo. Nekada se u momentu sve preokrene. Meni je bilo na dobro”.

Na pitanje da li je zadovoljan platom odgovara potvrdno, na konstaciju da je većina iz njegove generacije u Nemačkoj, kaže da im želi sreću, ali….

“Više njih iz moje familije radi u Nemačkoj i kada sam bio na ivicama zbog besparice nuduli su mi da odem, ali sam odbijao. Ja ne mogu da živim van Srbije, želim da putujem, da vidim svet, ali da se posle toga vratim u moje selo i na moje radno mesto. Svestan sam da me je na kraju poslužila sreća, a ko zna, možda ni nije baš sve sreća jer sam imao solidan uspeh u školi”, zaključuje Vlada Stojilković iz Zlokućana kod Leskovca.

Izvor: JuGmedia