Zašto su nam leta u detinjstvu delovala beskrajno?

Nije u pitanju samo nostalgija, vaš mozak je zaista drugačije doživljavao vreme.

Dok smo odrastali, leto nam je delovalo kao da traje večno, ili gotovo tako. Činilo se da mu nema kraja, sve dok nas mamac novog ranca i drvenih bojica napokon ne bi izvukao iz bazena.

Kao odrasli, već od prvog dana leta itekako smo svesni koliko brzo prolazi. Jedva čekamo godišnji odmor. Čuvamo vikende kao oko u glavi. Žalimo se na akcije za povratak u školu koje kao da počinju dan posle završetka školske godine.

Lako bi bilo sve to objasniti prostom organizacijom, deca preko leta nemaju školu. Ali ni nastavnici leti ne rade, a oni će vam reći da ih avgust udari kao teretni voz pun ponedeljaka.

Pa, šta se desilo? Kako to da godišnje doba koje je nekada delovalo beskrajno sada nestane pre nego što uopšte pronađemo kremu za sunčanje?

Prema rečima dr Marka Vitmana, istraživača percepcije vremena, odgovor leži u načinu na koji funkcioniše pamćenje, tačnije u tome koji se trenuci pamte, a koji nam izmiču.

Nauka iza beskrajnog leta

Kada se osvrnemo na neki period, naš osećaj o tome koliko je trajao zavisi od toga koliko trenutaka iz njega zaista pamtimo. Nova iskustva, ono što radimo prvi put, iznenađenja i sve što mozak zatekne nespremnog, najverovatnije će nam ostati u sećanju. U detinjstvu su takvi trenuci svuda oko nas. Gotovo sve se dešava po prvi put.

„U detinjstvu nam sve deluje novo, prvo jahanje ponija, prvi odlazak u cirkus, prvo letovanje na plaži, sve je prvi put”, kaže za Popular Science Vitman, istraživač na Institutu za granična područja psihologije i mentalnog zdravlja u Frajburgu i autor knjige Felt Time o psihologiji doživljaja vremena. „Zato takvo sećanje pohranjujemo kao nešto posebno.”

Pored toga koliko leto deluje novo detetu koje ih je doživelo tek nekoliko, tu je i činjenica da se dečji mozak još razvija. Dete ne samo da obrađuje nova iskustva, već to čini mozgom koji se ubrzano menja.

„Svaka godina je potpuno nova za dete i tinejdžera”, objašnjava Vitman. „Dešava se toliko telesnih i psihičkih promena. Svake godine dete postaje nova osoba.”

Sve te promene u mozgu pomažu da se nova iskustva čvrsto urežu u pamćenje.

Zašto vreme mnogo brže prolazi kada odrastemo?

Jedno od češće navođenih objašnjenja zašto nam leta u detinjstvu deluju beskrajno tiče se jednostavnih proporcija. Godina u petoj godini života predstavlja petinu celog vašeg života, dok je u pedesetoj tek jedna pedesetina.

Iako Vitman priznaje da je ova teorija popularna, sumnja da se doživljaj vremena kod pojedinca zaista tako uredno poklapa sa matematikom.

„To je proračun koji lako možemo da napravimo i intuitivno je veoma ubedljiv”, kaže on. „Ali pitanje je da li um i mozak zaista na taj način računaju proživljeno vreme, a dokaza za to nema.”

Ono što se zaista dešava, prema Vitmanu, istovremeno je ljudskije i složenije. U jednom trenutku detinjstvo se završava. Razvoj se usporava, mozak se stabilizuje, a svet prestaje da deluje toliko novo. Već smo videli mnogo leta i znamo kako izgledaju.

Upravo tada vreme počinje da se ubrzava, ili nam se bar tako čini kada se osvrnemo. Kako se pamti sve manje novih iskustava, jednostavno imamo manje čega da se setimo. Leta zapravo ne nestaju. Samo ostavljaju manje novih uspomena za sobom.

Kako se pamćenje menja sa godinama

Ipak, novina je samo deo slike. Vitmanova novija istraživanja ukazuju na još jedan činilac, koji je iznenadio čak i njega.

U nedavnoj studiji prihvaćenoj za objavljivanje u časopisu Memory & Cognition, Vitman i njegove kolege pratili su pamćenje i doživljaj vremena kod odraslih starosti od dvadesetih do devedesetih godina. Rezultati nisu bili onakvi kakve su očekivali. Stariji ispitanici nisu opisivali svoja sećanja kao bleđa ili manje živopisna. Naprotiv, uspomene koje su sačuvali delovale su bogatije i emotivno snažnije od uspomena mlađih.

Ono što je slabilo bilo je nešto mnogo suptilnije, sposobnost da se upamte neupadljivi trenuci svakodnevice. Vitman to pripisuje kognitivnom opadanju, procesu koji može da počne već u tridesetim godinama.

„Od tridesete već imamo blago opadanje, zatim u pedesetim i šezdesetim još veće, a u dubokoj starosti ono je naglo”, kaže Vitman. „I izgleda da se to tačno poklapa sa osećajem da je poslednjih deset godina proletelo.”

Kako da vam leto deluje duže

Dobra vest? Svakodnevni život i dalje možemo da živimo tako da usporimo neumoljivo otkucavanje sata, ili bar da te sekunde, minute i sate učinimo upečatljivijim.

Vitman preporučuje da tražite nova iskustva, nova mesta i nove ljude gde god možete. I najmanje promene u ustaljenoj rutini mogu da naprave razliku. Savetuje i da ostanete fizički aktivni, negujete odnose sa ljudima i mentalno se izazivate. To su, kako ističe, iste navike koje pomažu u sprečavanju kognitivnog opadanja u starijem dobu.

„Lepak za pamćenje”

Vitman ipak upozorava da ne treba natrpati planer novim iskustvima u pokušaju da se dan iskoristi i zadrži.

„Ljudi vrlo često misle da subotu moraju da napune gomilom obaveza”, kaže on. „Ali pošto ste toliko usredsređeni na raspored stavki, vreme će opet brzo proći. Umesto toga, pokušajte da zaista proživite subotnje jutro. Započnite dan bez ikakvih planova. Budite svesni kako se osećate i šta želite da radite, i ostanite otvoreni za sve što dođe.”

Beskrajna leta iz detinjstva neće se vratiti, ali možda to i nije poenta. Vitmanova istraživanja pokazuju da imamo više kontrole nad doživljajem vremena nego što mislimo. Možemo da tragamo za novim, održavamo veze sa ljudima i ostanemo u pokretu. Možemo da naučimo da zaista proživimo svoje subote.

Na kraju, Vitman savetuje da emocijama otvorite vrata svog života, a ako vam to deluje kao preveliki zahtev, počnite od kalendara. „Emocije su u suštini lepak za pamćenje”, kaže Vitman. „Ako je nešto veoma emotivno, pamtićete to celog života.”